Ne može se oteti utisku da je poruka medija u sebi vazda sadržavala informaciju da su čovek i medij jedno, sjedinjeno. Takva informacija bila bi, pak, hladan, ikonički, sfernički medij, zbog uključivanja u jedan pojam čoveka, medija, prirode, društva i kulture.
Stoga bi i svi modeli spoznaje u sebi sadržavail izvesnu kružničnost, sferničnost, rekli bi i “zakrivljenost”, bez obzira da li su nastali pod dejstvom mehaničke tehnologije, same po sebi linearne, ili pod dejstvom organske tehnologije, same po sebi uključive, kružne i sinestetične.
Tako bi i modeli spoznaje, nastali u tipografskoj kulturi pod dejstvom štamparije i tehnologije tiska, trebalo da imaju i taj hladniji, “zakrivljeniji” deo, jer je i štamparija, bez obzira što je sama po sebi vruća, nosila u poruci i hladnu informaciju – da je medij deo čoveka.
Meni se čini da se taj momenat – da je medij deo čoveka previdjao i da su stvarani modeli spoznaje, naravno pretežno nesvesno, samo u skladu sa vidljivom stranom objektivne prirode štamparske tehnologije, a to je specijalizam, fragmentacija, individualizacija. “Zakrivljenost” je, tako, izostala, a to nameće zaključak i da su svi modeli spoznaje nastali u tipografskoj kulturi nedovoljno tačni, nepravilni i neprecizni. Ispred njih se krije stvarnost koja bi bila otkrivena da se uvažio i sinestetički deo štamparske tehnologije, to da je medij deo čoveka.
Dakle, modeli spoznaje u matematici, fizici, biologiji, hemiji, mašinstvu… trebalo je da budu “zakrivljeni” i tek tada bi bili u stanju da proniknu u stvarnost: hemijsku, fizicku, biolosku itd. Medij je fizika i hemija. Kada se menja medij, menja se i fizička i hemijska stvarnost. Zakrivljenost prostora-vremena upravo je otkrivena u fazi prenaglašavanja vrućeg, mehaničkog medija u hladan, kolektivistični organski medij.
Medjutim, tipografski modeli spoznaje morali su od pocetka da budu “zakrivljeni”, a ne samo zasnovani na intrinzičnim vrednostima štamparije – specijalizacija, fragmentacija, individualizacija. Oni su prevideli hladni deo poruke štamparije, da je medij deo čoveka i da je ta crta kolektivističnosti u prirodi same vruće, individualističke štamparije, koja nije ona kolektivističnost od njenog prenaglašavanja, bila uvažena; tipografski modeli spoznaje bili bi tačniji, jer bi mogli da uoče “zakrivljenu” stvarnost koju su proučavali.
Ovako, otkrili su samo pravolinijsku, fragmentovanu, segmentovanu stvarnost, analitčki razdvojenu, klasifikovanu i kategorizovanu. Na primer, sami hemijski elementi ne bi bili pravilno uočeni, kao ni jonske, kovalentne veze medju atomima i molekulima, konstruisana je jedna nedovoljna, neprecizna i nepravilna stvarnost, jer model spoznaje nije uvažio kolektivistični moment objektivne prirode štamparije – da je medij deo čoveka. Sami elementi trebalo je da nose dozu “zakrivljenosti”, a ne samo eksplozivni specijalizam, fragmentaciju i individualizaciju.
U fazi televizije, modeli spoznaje celokupne stvarnosti su se jos više ohladili, ali postali i jos pogrešniji od i samih nedovoljno precizno i pravilno konstruisanih tipografskih modela spoznaje. Usledila je, dakle, dekonstrukcija nepravilno konstruisanog, koja nije zauzvrat dala nista novo, jer 1. objektivna priroda televizije to nije ni dozvolila i 2. opet je previdjeno da je medij sastavni deo čoveka! Objektivna priroda televizije i električne tehnologije uopšte, zapravo nije sinestetična, taktilna, jer se bez zadržavanja individualizma sinestezija ne može da ostvari, a televizija ništi individualizam i samim tim mogućnost da dodje do stvarne sinestezije, medjudelovanja čula.
Neotribalizam je nemoguć bez istovremenog zadržavanja individualizma. Pravo sinestetičko medjudelovanje čula može da obezbedi samo medij koji u sebi zadržava i snažni individualistički potencijal. Hladna televizija samo je dopola hladna, sinestetična, ona slabije specijalizuje čula i celokupnu stvarnost odvlači u nista, u nihilizam i nestanak.
Modeli spoznaje sve su manje istinski, pravi modeli, a spoznaja sve manje prva spoznaja, jer pod dejstvom takvog, dopola sinestetičnog medija, stare se vrednosti dekonstruišu, ali zbog neimanja individualizma u tom mediju, nove vrednosti se ne konstruišu i civilizacija se urušava, završava u ništa. A to što se dekonstruiše i samo je nedovoljno pravilno konstruisano u tipografskoj kulturi, a onda se jos više udaljilo od stvarnosti u fazi prenaglašavanja te kulture i dostizanja nivoa kolektivističkog i organskog, da bi se pojavom čistog kolektivistickog medija, samo produbilo odstupanje od stvarnosti istine.
Televizijski modeli spoznaje pogrešni su jer su nastali pod dejstvom nepravog sinestetičkog medija, zbog toga što su i dalje previdjali činjenicu da je medij sastavni deo čoveka i zbog toga što su dekonstruisali i same pogrešno konstruisane modele spoznaje tipografske i prenaglašeno tipografske kulture.
Ako se kod interneta bude previdjala njegova superindividualistička strana i bude uvažavala samo kolektivistična i ako se ne bude uvažilo da je medij i čovek jedno, modeli spoznaje sve će se više raspršivati i postajati sve netačniji.
U tom slučaju trpi i čovekov gen i ljudskoj vrsti preti biološki nestanak.
