|
Autoamputacija je zaslužna za to što ljudi nisu svesni dejstva nove tehnologije i sredine koju ona kreira, kako je to uspešno dočarao Makluan metaforom o “ribi koja nije svesna vode”. Uputna je, medjutim i Makluanova konstatacija da je pojavom električnih medija komunikacije, posebno televizije, prvi put istoriji čovek u stanju da bude svestan promena u nastajanju.
Odgovor na pitanje zašto Makluan smatra da sada čovek može da uoči posledice dejstva nove tehnologije u trenutku njihovog ispoljavanja, a do sada nije mogao, te medij nije ni uziman kao mogući uzrok čoveka, drustva i kulture (u tipografskoj kulturi i misli), jeste brzina tehnoloske promene, ali se sigurno nalazi i u jednom od Makluanovih stavova i shvatanja – naime da pod dejstvom hladnog, sinestetičkog električnog medija komunikacije razlike izmedju svesnog i nesvesnog i nestaju, da nesvesno sve vise postaje svesno - zato on i smatra da je u neotribalizmu “kolektivno nesvesno” i nemoguće! Zato saznanje o dejstvu tehnologije ne može da bude isključeno iz svesti!
Dakle, autoamputacija je odgovorna za čovekovu nesvesnost u pogledu dejstva medija. Kada medij stupi u interakciju sa odredjenim čovekovim organom, čulom ili funkcijom, kaže Makluan, centralni nervni sistem čoveka deluje odbrambeno na tu ozledu (ali i stimulaciju!), pokreće odbrambeni mehanizam, tako što pogodjeno područje (“affected area”-McLuhan) “odseca” (Makluan koristi izraz “to numb”) ili “autoamputira”, isključuje iz svesti i svesnosti o tome šta se dogodilo! Centralni nervni sistem na spoljašnji pritisak i ozledu medija kao zaštitnu, odbrambenu meru sprovodi sopstveno samoutrnuće, u tom trenutku obamire da bi lakše mogao da podnese ozledu nekog čula, funkcije ili organa, sam sebe odseca, amputira i tako trenutak interakcije medija i čoveka i ne dospeva u svest, van je mogućnosti svesnog registrovanja dešavanja!
Na taj način centralni nervni sistem sprovodi i utrnuće, odsecanje i svega u organizmu što je pod njegovom kontrolom, a cilj je da se otupi medijem pogodjeno područje, da se ono anestetira, da se njegova ozleda ublazi. Naravno, najverovatnije da se tako odseca ne samo to, pogodjeno područje, nego usput i sve ostalo što CNS kontroliše (ukoliko, naravno, ne postoje neki odvojeni kanali nervne komunikacije sa ostečenim delom organizma, u tom slučaju samo bi oni bili anestezirani).
Tako ljudski organizam, odbrambenim, anestetičkim mehanizmom autoamputacije na delovanje medija koji sporovodi CNS, dospeva u stanje svojevrsne narkoze, koju Makluan naziva “Narcisovska narkoza”, po ugledu na mit o Narcisu, kada je Narcis isto tako “otupeo” i samoamputirao se kada je ugledao lik na vodenoj povrsini, (a nije znao da je bio njegov!)! Mit o Narcisu za Makluana je metafora dejstva bilo kog medija na čoveka.
Medjutim, Makluan jednu stvar dobro uočava, ali je dovoljno ne obrazlaže, kao što je objasnio autoamputaciju. Za njega je medij produžetak čoveka, svaki medij predstavlja produženje i proširenje organa, čula ili funkcije koju je ozledio, sa kojom je stupio u interkaciju. Sasvim se logično, onda, zaključuje da autoamputacija nije samo interna, vec i eksterna! Ona se sastoji iz dva istovremena procesa: jedan je utrnuće pogodjenog područja, a drugi je prenos tog pogodjenog područja upravo u medij koji ga je pogodio! U trenutku interakcije sa nekim delom čovekovog organizma, medij ga ne samo ozledjuje, na šta CNS odgovara otupljivanjem tog dela, već ga i stimuliše i u tom trenutku medij preuzima funkciju obamrlog organa, čula ili i same funkcije organizma!
Tako medij postaje tehnološki produžetak delova organizma sa kojima je stupio u interakciju i to vrlo empirijski, realno, medicinski - tu nema metafore! Iziritarani deo organizma u isto vreme je umanjio svoje funkcionisanje i preneo, produžio sebe i svoju funkciju u medij! Dakle, medij je produžetak čoveka samo ako je autoamputacija dvosmeran proces! Preuzimanje medijem funkcija organizma mozda se najbolje može da shvati i razume u poglavlju “Razumevanja medija“ u kome Makluan govori o odeći kao produžetku kože.
Medij kao emprijski, medicinski produžetak čoveka tako postaje, kako kaže Makluan, “čovekova metafora”! Dakle, sam proces dvostruke autoamputacije je realan, to nije metafora, vec je sam medij sa preuzetom funkcijom organizma na taj nacin postao “metafora coveka”, odnosno njegova empirijska zamena. A Makluan se , prema sopstvenom priznanju, samo i upravo prema takvim metaforama izražavao metaforično (“Ja govorim u metaforama o metaforama”) nikako i o samom procesu autoamputacije (istovremenog skraćenja i produživanja).
|
